Razmisljanje jednog obicnog srpskog vola - Radoje Domanovic

Da se podsetimo... Kod nas ima ljudi na vrlo velikim polozajima koji nista ne misle, a u naknadu za to, ili mozda iz drugog razloga, poceo je razmisljati jedan obican seljacki vo, koji se nista ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog ce ga znati sta je bilo da se taj genijalni brav odvazi na tako drsko preduzece- misljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrecnog zanata u Srbiji samo moglo imati stete... Cime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugradjani, Srbi? Zasto toliko dizu glave i s naduvenom gordoscu i prezrenjem gledaju na moj rod?... Ponose se otadzbinom, ponose se time sto im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadzbina moja i oca moga, vec su i moji stari, kao i njihovi, svi zajedno presli u ove krajeve jos iz stare slovenske po- stojbine. Pa niko od nas volova ne osecase ponos zbog toga, vec smo se mi uvek ponosili time koji vise tereta uz brdo moze povuci, a nijedan vo do danas ne rece nekom svapskom volu: "Sta ti hoces, ja sam srpsko vo, moja je otadzbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih|" Boze, sacuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Cudni ljudi| ... Ponose se svetlom prosloscu. Imaju Kosovo Polje, kosovsku bitku. Cudna cuda, pa zar i moji stari nisu jos i tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio? Zar su dizali ustanak ovi naduveni supljoglavci sto se ovako, ne radeci nista, sepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se ponosi i hvalise ustankom, a narocito time sto je njegov praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobodjenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi , ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali sta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi nista, i ponosi se svetlom prosloscu. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, dzebonu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vrsimo svoju duznost kaogod i nasi stari sto su je savesno i trpeljivo vrsili. Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodisnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kazu, Turci ih mucili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas jos muke nisu udarali. Ponose se verom, a ne veruju ni u sta. Sta sam ja kriv, i moj rod, sto nas ne primaju u hriscanstvo?... Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom nista nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz drzavne sluzbe ni kriva ni duzna, nisam napravio deficit u drzavnoj kasi, nisam lazno bankrotirao, nisam nikoga okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko nacelo, nisam lazno svedocio, nisam nikad bio ministar, i cinio zla zemlji, a sem toga sto nisam zla cinio, cinim dobra i onima koji meni zlo cine... Pa ipak, niko ne priznaje te nase zasluge za otadzbinu... To je, dakle: ponose se slobodom i gradjanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. U cemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti:"Zaaa|" a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju ni da se mesaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu i udarce, cesto ni krivi ni duzni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko gradjanske kurazi nemaju... Aprila, 1902.