Kako sutra?

Što sam vremenom više razdvojen od 31.decembra, to mi nekako više nedostaje prošla godina.
Jel' i kod vas tako?
             Nekako sam poslom bio čak i zadovoljan, raspoloženje koje se provlačilo tokom cele prošle godine i nije bilo tako loše, mogao sam čini mi se da sa punijim kesama izađem iz kupovine, a sada nekako postidim sebe  obasipajući prodavačice unezverenim pogledom.
Jel to ok? Mislim, sad pitam da vidim jel to samo kod mene.
I što je još gore, kako gazim ovaj februar, zvučaće vam neverovatno, počinju da mi nedostaju neki davni februari, recimo iz 1998. nisam od onih što se osvrću iza sebe, barem ne kada  je ovako nešto u pitanju, ali izgleda da sam priteran u tesnac.
           U ovoj godini obećanja, opet će me možda poraziti ljudsko verovanje u laž, umlatiće me možda podatak da slepac nikad ne progleda, obeshrabriti ponovo reči moje babe: ''..sa državne česme ne pij vodu..'', i ko zna kakva muka će još da me snađe...pa ti prijatelju izdrži.
           Osluškujem ovih dana i verovanje u taj smak sveta, a meni se smaklo pa nema više gde, znači smak već imam, a sreća pa svet nikad neću, niti želim, da imam. Više me nekako brinu ti nuklearni projekti, koji bi mogli stvarno da nas izbrišu kao gumicom, sekira me to otapanje i poremećaji klime, a i to što bi mogli da dobijemo i ličnog Nerona, pa da nam zapali grad, državu ili šta već. Eto to me brine.
           Danas baš, žali mi se prijatelj, kako kod njega u gradu servisne službe ne može da dobije telefonom, kako se ni policija ne odaziva na pozive, te čuda razna i nervoze, oko svega i svačega što škripi i nervira narod i one kojima je nešto preko potrebno, pa ne znam sada jel ovako bilo i ranije? Stvarno se ne sećam, ali rekao bih da nije...a ako jeste, da opet potvrdim sebi da već uveliko tonemo bez opreme...
            I na kraju da začinim ovu svoju slovnu čorbu vrlo lošim gestom supruge mog drugara, koji je juče na sv.Trifuna ili Dan zaljubljenih, kako god vam volja, napravio svojeručno divan poklon za nju, utrošio silno vreme, i dao sve od sebe, divan paketić s mašnicom, i kaže on meni da je ona u trenutku uručenja jelte, prokomentarisala svečani čin rečima: ''bolje da si danas išao da zaradiš neki dinar nego to''..
            Moj vam je savet da, ako imate ovakvog prijatelja, druga, uvek osetite trenutak kad mu treba tapšanje po njegovom, i kad njegove suze na vašem ramenu. 
            Eto toliko...o ovom februaru i godini, za sada..




....vaš Zoran...